Evropski kup (duatlon), Tonsberg

Posle mesec dana izuzetno dobrih treninga, jakog intenziteta i velikog obima odradio sam olimpijski triatlon na Vlasini. To je bila moja druga, ujedno i poslednja trka u Srbiji ove godine – državno prvenstvo u olimpijskom triatlonu. Međutim, fokus nije bio na toj trci već na evropskom kupu u norveškoj vikend posle gde sam se takmičio kao jedan od članova ETU tima.

Popeda na Vlasini mi je dala nagoveštaj dobre forme i samopuzdanje pred važno takmičenje sa jakom konkurencijom. Cilj mi je bio da uđem u prvih 20, međutim zbog lošeg kvaliteta vode trka je postala duatlon umesto triatlona. Svakako da meni to nije odgovaralo (na Vlasini sam plivao 1500m 18:08”), ali me mentalno nije ni malo poremetilo!

Trčali smo po izuzetno teškoj stazi sa mnogo jakih uzbrdica, krivina, nizbrdica… i moje prvo trčanje je bilo dosta lošije od vodećih, te sam se našao tek u četvrtoj grupi. Trčao sam dobro za svoje standarde, ali se nisam osećao baš najbolje. Tako da sam na biciklu morao da vadim “štetu” (daleko od štete, trčao sam lični rekord, ispod 16min za 5km).

Na biciklu sam prvi krug dolazio sebi, da bi u drugom krugu krenuo sam da spajam sa grupom koja je bila u blizini (100m). To spajanje “blizine” bila je agonija od oko 5min. Par puta sam pomislio da ću završiti trku  pre cilja od količine bola i patnje, ali sva sreća uspeo sam da ih uhvatim. Tako da je nas 4+1 (jedan se samo šlepao iza) spajali po krivinama I uzbrdicama grada Tonsberga. Radio je ko je koliko mogao – svi smo bili totalno isrcpljeni. Napokon, u poslednjem krugu, na predposlednjem okretu stigli smo prvu grupu, ali smo bili na samom kraju velike grupe. Da bude gore, na poslednjem okretu, takmičaru ispred mene je spao lanac pa sam opet morao da vijam. Tako da sam u tranziciju ušao među poslednjima i krenuo na trčao.

Iznenadio sam se osećajem koji sam imao, trčao sam skroz opušteno sa jako slabim grčevima u stomaku. Malo sam se pomučio na uzbrdicama, ali nizbrdo sam obišao dosta takmičara i dao sve od sebe da održim prednost i po mogućnosti stignem nekog ispred.

Na žalost, poslednjih 100m krenuo je da me stiže Amerikanac (kog sam video) te sam ubrzao, ali nisam uspeo da ga otsprintam. Mislio sam da sam ispred njega bar 2m, ali rezultati su rekli drugačije. Međutim, ne smem da budem razočaran jer sam se u cilju samo sručio na pod i jedva disao. Par minuta sam dolazio do daha, a posle kada sam seo sam drhtao od bolova.

Apsolutno sam dao 100% sebe i dugo mi je trebalo da profunkcionišem. To mi je znak da sam spreman, da mogu da radim dobre trke i trkam se na visokom nivou. Takođe, odlično vreme drugog trčanja (na kom sam se bolje osećao bolje nego na prvom) mi daje sampouzdanje, pogotovo kad se uzme u obzir drugo vreme na biciklu od kog se dan kasnije osećao kad da me je neko pendrekom tukao.

Izuzetno sam zadovoljan 32. mestom i načinom na koji sam se trkao (ipak duatlon nije moja jača strana), otuda i ovako duži tekst 🙂

Hvala na podršci, sledeća stanica SAD!

Milan

Nema komentara

Komentari su ugašeni

FacebookTwitter